Zoran Čvorović: General pod maskom ili Jedan dokaz kontinuiteta izdajničke politike

Zoran Čvorović: General pod maskom ili Jedan dokaz kontinuiteta izdajničke politike

Osoba od posebnog Vučićevog poverenja
BBC na srpskom jeziku je zabeležio, između ostalog, kako tokom poslednjih pregovora u Briselu „jedini u prostoriji sa maskom bio je general Dragan Vladisavljević, direktor Kancelarije za koordinacione poslove u pregovaračkom procesu sa Privremenim institucijama samouprave u Prištini – kako mu zvanično glasi funkcija u Kancelariji za Kosovo i Metohiju.“ Pažnju prezimenjaka kultnog Ilije Čvorovića privukla je upravo ova, na prvi pogled, sasvim nebitna informacija.

Ko je, zapravo, general pod maskom koji uživa toliko poverenje predsednika Republike, da mu je Vlada Srbije dodelila ulogu koordinatora pregovora koji se pod inostranim pokroviteljstvom vode sa albanskim separatističkim vođstvom. Pošto se radi o bezbednosno najosetljivijem pitanju za državu Srbiju, general bi morao da bude profesionalno, moralno i u patriotskom smislu apsolutno nesporna osoba. Osim toga, ako Aleksandar Vučić prema Kosovu i Metohiji vodi potpuno drugačiju politiku od politike koju je vodilo „žuto“ preduzeće, onda bi ličnost generala Vladisavljevića morala u kadrovskom smislu da simboliše Vučićev raskid sa kosovsko metohijskom i bezbednosnom politikom „žutih.“ Da li je zaista tako?

„Virus G“
Sadašnji funkcioner SNS, a nekadašnji novinar beogradskog „Pečata,“ Uglješa Mrdić, u tekstu objavljenom u ovom listu 22. 12. 2011. godine, u kome analizira pogubne posledice reforme koju je Dragan Šutanovac izveo u sektoru odbrane, najpre zaključuje: „U trenutku kada je ugrožen teritorijalni integritet Republike Srbije, kada zapadne sile uz pomoć albanskih terorista i međunarodne zajednice čine sve da bi otcepili južnu srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju od naše države, kada strane službe vršljaju na našoj teritoriji, kada prete da smo svedoci velikih bezbednosnih i terorističkih rizika u Raškoj oblasti i u Vojvodini, čelnici Vojske Srbije, kao i mnogo puta u našoj novijoj istoriji, razmišljaju isključivo o ličnim interesima, dobrim položajima i isplativom odlasku u penziju.

Bilo je pitanje vremena kada će nam iz Brisela stići takav apsurdan zahtev da sa nelegalnom državom Kosovom razmenjujemo obaveštajne podatke.“

Mrdić potom navodi izjavu nekadašnjeg generala Vojno-bezbednosne agencije Momira Stojanovića da „zapadne zemlje imaju svoje ljude u našem bezbednosnom sistemu.“ U nastavku general Stojanović dodaje:

„Nije tajna da u našim institucijama postoje kancelarije mnogih stranih tajnih službi, kao što je nemački BND, CIA ili MI6. Plašim se da su te službe toliko involvirane da ugrožavaju naše vitalne nacionalne interese. Od svih standarda koje nam postavljaju kao uslov, ovaj je najosetljiviji (razmena bezbednosnih podataka sa separatističkim vlastima u Prištini). To je jedan od niza koraka ka tome da kosovske institucije dođu u međunarodne forume. Indikativno je da nam taj zahtev, da bezbednosno sarađujemo sa Kosovom, dolazi odmah pošto je, kako to oni vide, rešeno stanje na prelazima Jarinje i Brnjak. “ Kao glavnog krivca za razaranje sistema odbrane Srbije, Mrdić označava virus G, o kome veli sledeće: „Uz sve to pomažu i zapadni kadrovi u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, oni i te kako koriste virus G koji godinama vlada našom Vojskom. Virus G ili Virus general znači da se većina generala drži isključivo ličnih interesa i ambicija i bitno im je da samo oni ‘prežive’ na svojim položajima i da se pripreme za ‘kvalitetan’ i dobro isplativ odlazak u penziju. Ovog puta im je cilj da se jedan broj generala stavi na raspolaganje zapadnim faktorima, da bi po odlasku u penziju prešli da rade u diplomatskim predstavništvima Srbije u svetu ili da se zaposle u zapadne ambasade u Beogradu, što se već dogodilo u slučaju jednoj vojnog oficira koji se zaposlio u britanskoj ambasadi u Beogradu, a u Vojsci je bio zadužen za važna vojno-obaveštajna pitanja. Kod Britanaca se zaposlio posle samo mesec dana po odlasku u penziju. Drugi plan je da se zbog 30.000 veće penzije i rešenja stambenog pitanja jedan broj generala penzioniše. Na kraju će svi oni da budu zadovoljni. Vojni generali će naplatiti to što smo ih čitav njihov radni vek plaćali iz budžeta da brane Srbiju, zapadne sile će staviti pod kontrolu naš bezbednosni sektor, a Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije će se očistiti od ratnih kadrova.“

Kadrovski transfer
Jedan od takvih „virusa G“ je niko drugi nego general koji danas uživa izuzetno Vučićevo poverenje u timu za pregovore o KiM, pošto prema Mrdićevom pisanju iz 2011. godine „general Dragan Vladisavljević već tri godine obavlja funkciju vd direktora VOA, kao zamenik direktora,“ a prema zaključku tadašnjeg novinara a današnjeg funkcionera SNS, „od Branka Krge i 2001. godine Vojna obaveštajna agencija nije imala autoritativnog šefa.“ Čije poverenje je svih ranijih godina uživao ovaj, Mrdićevom rečju, nesolidni general, vidi se iz nekoliko činjenica. Na dužnost v. d. direktora VOA general Vladisavljević je postavljen 2009. godine na predlog tadašnjeg ministra odbrane Dragana Šutanovca, da bi ga 14. 2. 2012. godine Boris Tadić imenovao i za direktora VOA. Za sve to vreme general Vladisavljević je član Saveta za nacionalnu bezbednost čiji je sekretar bio šef kabineta Borisa Tadića – Miodrag Miki Rakić.

U navedenom članku Mrdić postavlja Miodragu Mikiju Rakiću čitav niz retorskih pitanja: „Da li u opis radnog mesta ljudi iz Saveta, a naročito Miodraga Rakića, spada i ‘rad’ sa opozicijom i da li je prekinuta praksa da se bezbednosne strukture ili funkcioneri mešaju u rad opozicionih političkih stranaka? Da li se u cilju državne bezbednosti koordinira saradnja opozicionih sa vladajućim strankama, sa tajkunima odanim režimu i konfinirano odobravanje njihovih poslovnih zahvata, uključujući, recimo, i one o kupovini najvećih novinskih kuća, poput Politike i Novosti ili, pak, zastrašuju i na razne druge načine osujećuju one koji drugačije misle? Da li u bezbednosne koordinacije spada i kontrola medija i političko-privatna kontrola javnih preduzeća?“ Iz Rakićevog obaveštajnog rada sa opozicijom proistekla je, kako su tada pisale „Novosti“ a prenelo „Vreme“, Rakićeva saradnja sa Aleksandrom Vučićem. (ovde) Upravo Vučić 2012. godine menja Mikija Rakića na mestu sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost i kao ministar odbrane i prvi potpredsednik Vlade zadržava generala Vladisavljevića na mestu direktora VOA i člana Saveta za bezbednost do 2014. godine.

Kooperativnost kupljena aferama?
Kao kadar čiju je podobnost NATO proverio procenom njegovog držanja na mestu direktora VOA tokom slamanja srpskog otpora integraciji severa KiM u separatističku tzv. Republiku Kosovo (period 2011-2013. g), general Vladisavljević biva 2015. godine imenovan na mesto direktora novoosnovane Kancelarije za koordinacione poslove u pregovaračkom procesu sa tzv. Republikom Kosovo. (ovde) Za ovo osetljivo mesto Zapadu, podjednako kao i Vučiću, trebao je kooperativni čovek, a za podizanje stepena kooperativnosti uvek dobro dođu obaveštajne ucene sa koruptivnim i seksualnim aferama, a one su se u medijima neretko vezivale, i to na osnovu izvora iz VOA, za ime generala Vladisavljevića. (ovde) O „nepravilnostima u radu VOA,“ kako se 2014. godine posle penzionisanja generala Vladisavljevića izrazila Jadranka Joksimović, raspravljalo se i na zatvorenim sednicama odbora za bezbednost Narodne skupštine Srbije. (ovde)

Proces predaje ključnih atributa suverenosti Republike Srbije na KiM u ruke albanskih separatista, koji je Borko Stefanović započeo 2011. godine, nastavili su i dovršili zaključenjem tzv. Briselskog sporazuma (2013.) i njegovom kasnijom implementacijom (taj proces još uvek traje) Aleksandar Vučić i Ivica Dačić. U ovom procesu ključno podršku su im davali kadrovi koji su uživali poverenje NATO lobiste Dragana Šutanovca, Mikija Rakića i Borisa Tadića, kakav je i prvi obaveštajac u briselskim pregovorima – general Dragan Vladisavljević. Tako, primera radi, general Vladisavljević 2016. godine uredno raportira (ovde) da je izvršio zadatak time što je tzv. Republika Kosovo zaključenjem Sporazuma o telekomunikacijama dobila međunarodni telefonski broj, kao važan atribut državne suverenosti, o čemu je tada pisao i potpisnik ovih redova (ovde).

Veleizdaja kao proces
S tim u vezi, u javnosti se „priznanje tzv. Republike Kosovo“ neretko pogrešno vezuje samo za završni čin zaključenja sveopšteg pravno obavezujućeg sporazuma između Republike Srbije i tzv. Republike Kosovo, a zapravo se radi o dugom kontinuiranom procesu izvršenja krivičnog dela ugrožavanja teritorijalne celovitosti, koji ima za posledicu desuverenizaciju Srbije i posledičnu suverenizaciju tzv. Republike Kosovo. U taj proces su pojedini akteri ulazili i iz njega izlazili po meri svoje spremnosti i sposobnosti za veleizdaju. Zaključivanje i primena tzv. Briselskog sporazuma koji je državu Srbiju lišio ključnih atributa suverenosti na KiM, oličenih pre svega u Srbijinom pravosuđu, policiji, civilnoj zaštiti, lokalnoj samoupravi i međunarodnom telefonskom kodu, jasno pokazuju da su Aleksandar Vučić i Ivica Dačić u veleizdaji spremni da odu najdalje od svih. Već zaključenjem i primenom protivustavnog tzv. Briselskog sporazuma, Vučić i Dačić su, po mom mišljenju, izvršili pripremnu radnju za krivično delo ugrožavanja teritorijalne celovitosti u vidu uklanjanja prepreka za izvršenje ovog krivičnog dela (čl. 307 i 320 KZ RS).

Računajući na dementnost savremenog čoveka svakodnevno izloženog informativno-psihološkom bombardovanju, ovu poslednju činjenicu o već izvršenoj veleizdaji će u narednim danima pokušati da relativizuju i prikriju Vučićevi spin-majstori, ističući kako se očekivana Vučićeva izdaja nije dogodila, nasuprot očekivanjima zlonamernih, ni za Vidovdan u Njujorku ni pre neki dan u Parizu i Briselu. Stvari stoje, na žalost, potpuno drugačije. U dugom procesu desuverenizacije Srbije na KiM, Vučić ništa drugo i ne radi nego izdaje državu Srbiju, a do sada je to najdrastičnije učinio, zajedno sa Ivicom Dačićem, u Briselu 19. aprila 2013. godine. Višegodišnji briselski dijalog se vodi samo sa jednim ciljem, da omogući tzv. Republici Kosovo da proširi i afirmiše svoju suverenost na celoj teritoriji od Leposavića do Kačanika i od Peći do Raniluga. Tokom pregovaračkog procesa Srbija voljom najviših funkcionera ostaje na KiM bez jednog po jednog atributa državne suverenosti, da bi na kraju procesa bila suočena sa omiljenom Vučićevom tezom da Srbija „na Kosovu nema ništa.“

Poslednja prevara: Zajednica srpskih opština
U takvoj situaciji Vučić će kao prihvatljivu kompenzaciju za zaključenje sveopšteg pravno obavezujućeg sporazuma između Republike Srbije i tzv. Republike Kosovo predstaviti konačnu implementaciju Sporazuma o Zajednici srpskih opština. Pisac ovih redova je u intervjuu koji je dao Nataši Jovanović za Pečat aprila 2018. godine već upozorio da je „formiranje ZSO prema Prvom briselskom sporazumu predviđeno u okviru onoga što je na srpski prevedeno kao ‘kosovski propisi’, a što se u engleskom originalu naziva ”Kosovo law”. U istom intervjuu ukazujem na sledeće: „formiranje ZSO se ne odigrava u nekakvom pravnom vakuumu koji treba da se popuni kroz sporazumevanje pregovarača, već u jasno ustavno-pravno omeđenim granicama dve nezavisne države, koje su postale sve jasnije zahvaljujući briselskoj odluci Beograda da samoukine ustavni poredak države Srbije na KiM. Kada je Vlada Srbije odlučila da ukine lokalnu samoupravu na KiM formiranu prema Ustavu Srbije, nije na KiM formiran nikakav pravni vakuum već se na širokogrudo ustupljeni prostor proširio sistem lokalne samouprave po tzv. Ustavu Kosova. Čitav taj proces potiskivanja jednog sistema lokalne samouprave i jednog ustavnog poretka drugim sistemom lokalne samouprave i drugim ustavnim poretkom treba da se okonča formiranjem ZSO. Jer u savremenim uslovima nova država uvek nastaje povlačenjem pravnog poretka stare države…. Kristalno je jasno da ZSO ne može da bude ništa više od jednog stalnog oblika institucionalne međuopštinske saradnje srpskih opština. ZSO ne može da bude oblik srpske teritorijalne autonomije, jer tzv. Ustav Kosova predviđa jednostepenu lokalnu samoupravu sa opštinama kao jedinim jedinicama lokalne samouprave. Isti dokument ostavlja opštinama mogućnost institucionalnog povezivanja kroz formiranje asocijacije opština, zbog čega je 2011. i donet Zakon o međuopštinskoj saradnji. Opštinama su tzv. kosovski propisi dali i pravo prekogranične saradnje. Nadležnosti koje su Prvim briselskim sporazumom ugovorene za ZSO u potpunosti odgovaraju nadležnostima koje ima opština u tzv. kosovskom sistemu. Ovo postaje očigledno kada se uporede nadležnosti iz tač. 4 dokumenta Opšti principi Asocijacije / Zajednice i čl. 17 Zakona o lokalnoj samoupravi tzv. Kosova koji reguliše izvorne nadležnosti opština.“ (ovde)

Zbunjujuće vladike i protivrečna Moskva
Imajući u vidu ovakvo veleizdajničko razaranje države Srbije, začuđujuće je, blago rečeno, kako pojedine srpske patriote, a naročito pojedini srpski episkopi u Vučićevim tabloidima pevaju ode Vučiću i njegovoj „lavovskoj borbi za Kosovo.“ (ovde, ovde) Još veću zabrinutost stvaraju kontradiktorni stavovi zvanične Moskve (ovde), realno najveće srpske uzdanice, u vezi sa Rezolucijom 1244, s jedne strane, i Zajednicom srpskih opština, s druge strane. Na tu protivrečnost je već ranije ukazala ruska analitičarka Anja Igorevna Filimonova, ističući kako je nejasno zašto Moskva stalno poziva Prištinu da omogući formiranje ZSO, pošto je „Zajednica srpskih opština samo jedan segment nezavisne tzv. Republike Kosovo.“ „Pozivati Prištinu da nešto izvrši na svojoj teritoriji, predstavlja iz ugla Rusije koja ne priznaje nezavisnost tzv. Republike Kosovo – pravni apsurd,“ zaključuje ruska analitičarka. (ovde).

Poslednja uzdanica: Pokret za odbranu KiM
Nasuprot svih zamki koje su nam spremili strani obaveštajci, domaći „generali pod maskama“ i spin-majstori raznih fela, kako bi se u završnom činu veleizdaje pojačale smutnje i deobe u nacionalno-patriotskom taboru, Pokret za odbranu Kosova i Metohije mora u narednim danima i mesecima da sačuva jedinstvo, trezvenost, strpljenje i beskompromisnost, osobine koje su, na žalost, retko bile istovremeno prisutne i kod ponajboljih pojedinaca u našem uistinu mučeničkom rodu.

Izvor: Stanje stvari


Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *