Pucaj Mile

Pucaj Mile

Srbija je ostala sama sa sobom, zatočena unutar svog socijalnog sloma, nemoćna da se takvom sunovratu odupre. Gospodar zaraze tumara po svom zamračenom svetu, tražeći žižak koji će ga odvesti do spasenja. On misli da je ugušio pobunu, komandujući dušmanskom silom. Napao je Beograd uz pomoć legionara koje mu je poslao Mile Dodik, a onda je usred smrti od epidemije i svega što je izaziva, odlučio da postane trener.

Takva ambicija morala je da dođe iz sumornog i nejasnog misaonog režnja Vladaoca, koji želi da postane sve što još nije postao, a pada mu na ostatke zdrave pameti. Posle surovog nasilja igra je samo lek od straha koji ga drži neprekidno budnim, dok ga kordoni čuvaju da se ne prospe od kukavičluka.

Terapiju za paniku našao je u izmaštanoj vakcini, za kojom već traga nepoznatim putevima u tajnoj zemlji. Spas će do kraja godine da donese lično. Sledi masovno špricanje, opšta radost i rast svega što raste. U isto vreme će naučiti kako da uči njihovu decu da igraju basket. Stari majstor pomrčine sa budućim šampionima.

Policijske batinaške orgije nikako da izblede, izgleda da slike surovog prebijanja nemoćnih ljudi postaju optužnica protiv Trenera, sve ubedljivija kako vreme ide. Iz toga se ne može iščupati, osim ako mu Mile ponovo ne pomogne, sada čudovišnim savetom o tome šta da se radi ako se sve ponovi ili postane još gore.

To ipak nije bio samo savet. Mile se redovno oglašava negde iz prenaseljenog Vučićevog trbuha, zboreći naučene, priproste rečenice. Njegovi teški limiti i napadi sirovosti ne umanjuju najavu dramatične brutalnosti. Red je da ovde citiram Dodikovu tezu o granicama nasilja na protestima u Srbiji, gde brani pravo policije na ubijanje: “Vlast i policija bili su suviše korektni. Američki policajac bi pucao u čoveka za koga misli da je pretnja za njegov život…”

Hajde da vidimo malo ko je i šta je nama Mile Dodik? Rekao bih odmah, niko i ništa. Avanturista koji je u isto vreme s obe strane Drine. Ima najmanje dve otadžbine, glasa gde se nađe. Ne priznaje državu kojom predsedava, tvrdi da nikada neće biti moguće ono što već postoji. Nosi breme policijskog ubistva Davida Dragićevića, kao što ovaj ovde čuva i zakopava mračnu tajnu o pogubljenju Olivera Ivanovića. Dodik je rob utopije o otcepljenju koje skoro neizbežno vodi u nove obračune. Traži podršku Srbije za sve što je nedostižno, ali dobija uglavnom zamašne pare iz ovdašnjeg budžeta. A to mu je bliže srcu od svake ideje. Bez našeg novca ne bi opstao.

Niko ne može da plati to što Mile može da potroši, ali ipak plaća. Borba za srpstvo je kulisa za svaku vrstu bahaćenja i prizemne turbo procesije. Srbiju voli kao kravu muzaru, njena vrata otvara nogom i njenog bi operetskog firera branio pucanjem u ljude.

To o pucanju je javno rekao. Tekst koji je izgovorio samo je delimično njegov, on proizilazi iz zajedničkog dramoleta, koji se ne završava samo na bezočnom cinizmu: vlast i policija su bili suviše korektni! Nego i na pretnji prostački izvučenoj iz američkog policijskog stereotipa. Ta paralela je, naravno, sramna laž.

Mile Dodik je lagao i pretio u korist i u ime svog „brata“ koji ga drži na platnom spisku i finansira njegovo bogaćenje i nelogični opstanak. Obojica su crvotočni, ali nekako opstaju, držeći se zajedničkog buzdovana. Sa njima dvojicom je mit o srpskom nacionalnom korpusu samo šovinistički imaginarijum i najava tragičnog sunovrata.

Tako Dodikova izjava nije obrazloženje onoga što je bilo, nego pretnja pucanjem u nešto što svakako dolazi. Samo u Vučićevoj Srbiji neko takav može da prevesla zelenu reku i onda kao dosadni stranac koji nikada ne odlazi – neotesano saopšti izdiktiranu lekciju o odmazdi nad pobunom obaranjem živih meta.

Ali, teško je pucati u ljude koji se slobodno kreću svojim ulicama i brane se od diktature, pa sve to preživeti.

21. decembra 1989. godine u Bukureštu, Nikolae Čaušesku je održao svoj poslednji govor. Očekivani trijumf se pretvorio u katastrofu. Svoj položaj svemoćnog kondukatora probao je da odbrani specijalnom policijom pred silovitim buntom, naredivši fanatičnoj Sekuritatei da puca u narod.

Njegova karijera okončana je u Trgovištu, četiri dana kasnije.

Izvor: N1 / Napisao: Ljubodrag Stojadinović


Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *