Vučić porazio Srbiju u Vašingtonu

Vučić porazio Srbiju u Vašingtonu

Aleksandar Vučić je potpisao još jedan dokument, kojim je naneo štetu interesima Srbije. Pored spornih obaveza koje je preuzeo, a koje su u suprotnosti sa Ustavom, osramotio je i ponizio sebe i državu koju je predstavljao.

Pristao je da overi sporazum u kome se nalaze teme koje nemaju nikakve veze sa odnosima Srbije i albanske lažne države Kosovo. Na kraju, pohvalio se kako mu je Donald Tramp, predsednik Sjedinjenih Američkih Država, poklonio penkalo i ključeve Bele kuće, „da može doći kad god hoće“. Koliko su ga domaćini sastanka poštovali, videlo se na fotografiji iz Ovalnog kabineta, gde je Vučić, pokunjen, sedeo na stolici ispred Trampovog radnog stola.

Dok su režimski političari i mediji u Srbiji proslavljali diplomatski uspeh Vučića, normalni građani su ga sažaljevali zbog poniženja na koje je pristao. Svoj utisak otkrila je i Marija Zaharova, portparol ruskog Ministarstva spoljnih poslova, u objavi na Fejsbuku.

– Ako ste pozvani u Belu kući, a stolica je postavljena kao da vas ispituju, sedite kao na fotografiji broj 2. Ko god da ste. Verujte mi – napisala je Zaharova, uz fotografije Vučića i Trampa i scene iz kultnog filma „Niske strasti“, u kojoj Šeron Stoun, prekrštenih nogu sedi pred policajcima koji je isleđuju.

Vučićevi saradnici i mediji pokrenuli su brutalnu hajku na Zaharovu. Marko Đurić je „šefa“ branio priznanjem da ga je ponižavao i Vladimir Putin, koji ga je ostavio da sat i po čeka na prijem. Đurić je poručio Zaharovoj: „Sram Vas bilo“.  Aleksandar Vulin je ocenio da je Zaharova pokazala „zlobu, zbog koje treba da se stidi“. U hajku su se uključili Milan Antonijević, izvršni direktor Soroševe Fondacije za otvoreno društvo, i bivši predsednik Demokratske stranke Dragan Šutanovac, da bi se potom oglasio i Vučić.

– Marija Zaharova najviše govori o sebi. Primitivizam i prostakluk govore o njoj, kao i o onima koji su je postavili – rekao je Vučić.

O Vučiću i antiruskoj kampanji, koju je zaoštrio poslednjih meseci, dovoljno govori upravo ova izjava, u kojoj je Vladimira Putina nazvao „primitivcem i prostakom“.

Mlađan Đorđević, predsednik pokreta Oslobođenje, već duže vreme upozorava ba Vučićev zaokret prema Rusiji, kakav je Josip Broz izvršio 1948. godine. U seriji autorskih tekstova, koje je objavila ruska informativna agencija Regnum, Đorđević je najavljivao da će i Vučić, poput crnogorskog predsednika Mila Đukanovića raskinuti prijateljske odnose sa Rusijom i pokrenuti antirusku političku i medijsku kampanju. Đorđević je o tome pisao i u poslednjem tekstu, u kome je analizirao rezultate vašingtonskog sastanka delegacija Srbije i tzv. Kosova, koji je postavljen na sajtu Regnuma pre nego što je Marija Zaharova objavila sporni status na Fejsbuku. Zaharova se kasnije izvinila za tu objavu, pogrešno protumačenu, ali Vučićevi mediji nisu zaustavili širenje antiruske histerije.

Tekst Mlađana Đorđevića prenosimo u celini:

U Vašingtonu je održan dugoočekivani susret delegacija Beograda i Prištine, tj. predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijera tzv. Kosova Avdulaha Hotija. I pored činjenice da su pregovori održani uz posredovanje SAD, koje ni po kojem osnovu za to nisu ovlašćene, već je jedini legalni pregovarač u rešavanju ovog pitanja EU i, posredno, Savet bezbednosti UN, ispostavilo se da od najavljenog “istorijskog dokumenta” nije bilo ničeg. Ono što se jeste desilo bila je nova Vučićeva predstava za javnost, a, uz to, i niz katastrofalnih poteza po sveukupne međunarodne interese Srbije.

Pre nego se uđe u razmatranje sadržaja ovog dokumenta, treba ga najpre pravilno definisati. Naime, budući da je reč o dokumentu koji ni u jednoj verziji nema dva potpisnika, već su ih Vučić i Hoti potpisali odvojeno, ovde nije reč o ugovoru. Jedini dokument koji je potpisao predsednik Tramp bile su “zahvalnice” Vučiću i Hotiju na spremnosti da sarađuju, pa se ni SAD, naravno, ne mogu smatrati ugovornom stranom. Osim toga, čak se i sadržaj dokumenata koje su Hoti i Vučić potpisali razlikuje u jednoj, poslednjoj tački. Kao takav, ovaj dokument ne može biti ni ugovor, ni međunarodni ili bilo kakav drugi sporazum, nema nikakvu pravnoobavezujuću snagu, ne proizvodi nikakve pravne posledice, niti njegovo nesprovođenje povlači bilo kakve pravne sankcije. U najboljem slučaju, potpisano se može smatrati “pismom o namerama”, ali takvim da ima bezbroj (po Srbiju negativnih) političkih posledica.

Ono što se upadljivo primećuje makar i letimičnim pregledanjem dokumenta jeste da su “strane” kojima se bavi: “Srbija (Beograd) i Kosovo (Priština)”. Drugim rečima, za razliku od onoga što je pod pokroviteljstvom EU dogovoreno kao standard za dokumenta ovih strana (zvezdica pored naziva “Kosovo” i fusnota o poštovanju Rezolucije 1244), toga u ovom dokumentu nema. Na srpskim pravnicima je da procene da li u potpisivanju ovako formulisanog dokumenta ima elemenata krivičnog dela kršenja ustavnog poretka, za šta će Vučić pre ili kasnije odgovarati zbog izdajničkog Briselskog sporazuma iz 2013. godine.

Iako Vučić, koji je i na ove pregovore otišao bez bilo kakve platforme ili plana odobrenog od strane srpskog parlamenta, kršeći time još jednom svoja ustavna ovlašćenja, sada pokušava da predstavi ovaj dokument kao istorijsko dostignuće (neki od njegovih partijskih kolega čak pišu i o “najvećoj srpskoj pobedi još od Prvog svetskog rata”), pre svega u ekonomskom pogledu, jasno je da su tako basnoslovna tumačenja jednostavno laž. Jedina tačka vredna pomena u oblasti ekonomije tiče se preuzimanja obaveza Beograda i Prištine da zajedno sa američkom “U.S. International Development Finance Corporation” i “EXIM bankom” rade na operacionalizaciji nekoliko infrastrukturnih projekata. Međutim, u sporazumu nema ni reči o bilo kakvim rokovima, iznosima moguće finansijske pomoći za ove projekte ili bilo kakvoj daljoj konkretizaciji. U tom pogledu ovo vrlo lako može ostati mrtvo slovo na papiru.

Ekonomski važnom stvari može se smatrati i najavljeno otvaranje stalne kancelarije IDFC u Beogradu, što može u budućnosti olakšati ulazak američkog kapitala u Srbiju, kao i dalja realizacija projekta tzv. Mini-Šengena, koji bi trebalo da olakša protok ljudi, kapitala i roba između Srbije, tzv. Kosova, Severne Makedonije i Albanije. Konačno, važno je i da se tzv. kosovski premijer obavezao da će lokalne vlasti raditi na poboljšanju položaja Srpske pravoslavne crkve i implementaciji pravnoobavezujućih odluka u tom smeru, što se pre svega odnosi na slučaj manastira Visoki Dečani, jedne od najvećih srpskih svetinja, i decenijske uzurpacije njegovog zemljišta, kao i iskazana spremnost Vučića i Hotija da se razreše slučajevi nestalih lica sa Kosova i Metohije. Videćemo u kojoj meri će sve ove odluke biti zaista sprovedene, ali se svakako mogu pozdraviti.

Međutim, ostaje otvoreno pitanje da li sve što sledi, a na šta se Srbija politički obavezala (ne i pravno), nanosi Srbiji više štete nego što joj koristi, a još je veće pitanje da li je ovo bio jedini put da se do ovakvih dogovora dođe.

Pre svega, obe strane su se obavezale da “diverzifikuju svoje energetske izvore”. Imajući u vidu strukturu srpskog uvoza energenata i našu snažnu, gotovo isključivu povezanost sa Rusijom u ovoj oblasti, ova tačka se može razumeti jedino kao zahtev Srbiji da sa uvoza ruske nafte i ruskog gasa polako prelazi na druge, američke, azerbejdzanske ili neke treće izvore. Budući da je potpuno nejasno kakve veze ova tačka ima sa “normalizacijom ekonomskih odnosa Beograda i Prištine”, ostaje otvoreno pitanje kako će Rusija razumeti ovako olako iskazanu spremnost srpskog predsednika da je zameni u ovoj oblasti.

Na sličan način sledeću tačku sporazuma može da tumači Kina, budući da se ona tiče sprečavanja i zabrane ulaska na srpsko tržište “5G opreme neproverenih proizvođača”. Ovo se, iako nije eksplicitno navedeno, naravno odnosi na kinesku kompaniju Huawei, sa kojom predsednik Tramp već mesecima otvoreno ratuje. Ostaje nejasno, međutim, iz kog razloga Vučić pristaje na ovakve delove sporazuma, pogotovu ako se ima u vidu njegovo donedavno zaklinjanje u čelično prijateljstvo i bratstvo s kineskim predsednikom Si Đinpingom.

Po međunarodni položaj Srbije i odnose sa Kinom i Rusijom ove dve tačke mogu imati nesagledive posledice budući da su ove dve države trenutno jedini garanti očuvanja Rezolucije 1244, kojom se Kosovo čuva u sastavu Srbije. Ovako otvoreno i nadasve nepotrebno zabijanje prsta u oko dvema prijateljskim zemljama može da svedoči samo o šarlatanstvu i kratkovidosti spoljne politike Aleksandra Vučića.

A šta tek reći za odnose sa Izraelom, koji se, paradoksalno, uz Prištinu može smatrati najvećim dobitnikom ovih dokumenata… Pokušajte, molim Vas da pronađete logiku u ovome na šta je pristao Aleksandar Vučić: Izrael i tzv. Kosovo pristaju na međusobno priznanje (dokument koji je potpisao Hoti), dok u isto vreme Srbija (valjda kao nagradu za ovakav potez) pristaje da svoju ambasadu prebaci iz Tel Aviva u Jerusalim. Osim toga, i Beograd i Priština pristaju da Hezbolah definišu kao terorističku organizaciju.

Ovako formulisana tačka sporazuma je jedna od najlošijih po Srbiju u istoriji međunarodno-pravnih dokumenata na kojima stoji potpis naših zvaničnika. Srbija je ovim dvema tačkama ozbiljno narušila odnose ne samo sa arapskim i muslimanskim svetom time što je Jerusalim priznala za prestonicu Izraela, već je na to pristala ne dobivši ništa zauzvrat. Naprotiv, podsećam, Izrael priznaje “Kosovo”. Sa druge strane, katastrofalan Vučićev potez u vezi sa Hezbolahom može kao odmazdu da povuče nova priznanja “Kosova” od strane nekih muslimanskih zemalja koje to još uvek nisu učinile, gde se pre svega pogođenim može naći Liban, gde ova politička organizacija aktivno vrši vlast. A da ne govorim o daljem narušavanju odnosa sa Iranom, Irakom, Sirijom, pa čak i Rusijom koja Hezbolah ne definiše tako. Sve ovo za Srbiju predstavlja apsolutno nepotrebno mešanje u stvari koje nemaju nikakve veze s onim što je bio cilj ovih pregovora – poboljšanje ekonomskih odnosa između Beograda i Prištine.

S tim nema veze ni tačka koja se tiče “rada na dekriminalizaciji i homoseksualnosti u 69 svetskih zemalja”, pa je Vučić ipak i to potpisao. Jer, zaista, ko može da poveruje da će neka od ovih 69 zemalja da povuče, recimo, odredbe kojima se zabranjuje propaganda homoseksualizma zato što joj to sugerišu Srbija i tzv. Kosovo? Potpuno nepotrebno mešanje u stvari koje se Srbije ne tiču, a koje su samo posledica toga što je glavni posrednik u pregovorima – specijalni Trampov izaslanik Ričard Grenel – homoseksualac.

Konačno, možda i najlošija tačka sporazuma po Srbiju je ona koja se tiče lobiranja za (ot)priznanja tzv. Kosova. S jedne strane, Srbija se obavezala da godinu dana neće voditi kampanju povlačenja priznanja “Kosova”, kao što je to bio slučaj u prethodne dve godine, kada je to učinilo 18 svetskih zemalja, dok Priština može slobodno da lobira za priznanje svoje tzv. nezavisnosti. Jedino ograničenje biće članstvo tzv. Kosova u međunarodnim organizacijama, koje, prema sporazumu, Priština neće imati prava da zahteva takođe u narednih godinu dana.

Sve ovo su više nego sporne tačke juče potpisanog dokumenta. Utisak je, ipak, da je sve ovo bilo apsolutno nepotrebno, te da su u ovim pregovorima svi pobedili, osim Srbije, za šta je jedini i isključivi krivac Aleksandar Vučić. Tramp je dobio “važan spoljnopolitički uspeh” za svoju kampanju, Priština je dobila važno međunarodno priznanje, a Izrael je dobio prve dve evropske ambasade u Jerusalimu. Srbija – ama baš ništa.

Zato je žalosno da suštinski ovi dokumenti rešavaju interese lažne države Кosovo i države Izrael. Ovaj slučaj je još jednom pokazao da Srbija nije trebalo i ne treba da pregovara samo pod okriljem SAD, koje su glavni sponzori tzv. “kosovske nezavisnosti”, a bez učešća drugih velikih sila, pre svega Rusije i Кine, pa i vodećih sila EU.

Ovakvim postupanjem Aleksandar Vučić naneo je nepopravljivu štetu srpskim interesima i otpočeo finalnu fazu u izdaji Kosova i Metohije, čiji će konačni cilj biti članstvo ove separatističke tvorevine u UN kroz godinu ili dve. Ostaje samo da se nadamo da će pre toga doći vreme za polaganje računa i snošenje odgovornosti za neustavno delovanje suprotno volji srpskog naroda.

Izvor: Predragpopovic.wordpress.com


Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *