MLAĐAN ĐORĐEVIĆ PONIZIO VUČIĆA: Poruka o kojoj priča Srbija

MLAĐAN ĐORĐEVIĆ PONIZIO VUČIĆA: Poruka o kojoj priča Srbija

Dugoočekivani susret delegacija Beograda i Prištine u Vašingtonu bio je samo još jedna u nizu predstava za javnost, ovog puta najviše američku. Međutim, njegove posledice po sveukupne međunarodne interese Srbije će biti katastrofalne, i to krivicom šarlatanskog i, pre svega, neustavnog vođenja pregovora od strane Aleksandra Vučića.

Neverovatno je da je za samo dva dana boravka u Vašingtonu šarlatan uspeo da posvađa ili makar pokvari odnose Srbije sa skoro čitavim svetom: od Rusije i Kine, preko Evropske unije, do velikog broja arapskih i muslimanskih zemalja, i to podjednako sa Šitima i Sunitima. Ovakvi rezultati su zaista za proučavanje, mada nisam siguran baš na kojim
faklutetima ili, možda jednostavnije, u kojim institucijama.

Ne samo da se i letimičnim pogledom na dokument može primetiti da pored naziva tzv. „Kosova“ ne stoji nikakav ograničavajući faktor, poput sa Evropskom unijom dogovorene zvezdice i fusnote o poštovanju Rezolucije 1244. Na srpskim pravnicima je sada da procene da li u potpisivanju ovako formulisanog dokumenta ima elemenata krivičnog dela kršenja ustavnog poretka, za šta će Vučić pre ili kasnije svakako odgovarati zbog izdajničkog Briselskog sporazuma iz 2013. godine.

Sam čin odlaska u Vašington na pregovore uz posredovanje SAD, glavnog sponzora tzv. „nezavisnosti Kosova“, koji za to, uzgred, nije ovlašćen od strane Saveta bezbednosti, svedoči o Vučićevom podaničkom odnosu prema još uvek najvećoj svetskoj sili. Ali da će rezultati dokumenta koji je pristao da potpiše biti ovako loši po Srbiju – to nisam mogao da pretpostavim. Izgleda da se to dešava kada se na tako važan susret ide bez bilo kakve platforme ili plana odobrenog od strane srpskog parlamenta, čime je Vučić po ko zna koji put prekršio svoja ustavna ovlašćenja.

Od „ne dam Gazivode“ došli smo do „dajem Gazivode Amerikancima“. Od „najbližih odnosa sa Rusijom“ pristali smo na „diverzifikaciju energetskih izvora“, što vrlo lako može da znači i odustajanje od Turskog toka. Od „brata Sija, koji jedini može da nam pomogne“ jednim potezom ruke zabranismo postavljanje kineske infrastrukture za 5G.

Drugim rečima, u samo nekoliko rečenica smo najpouzdanijim partnerima u očuvanju Kosova i Metohije, koji svojim međunarodnim ugledom garantuju i brane Rezoluciju 1244 i Ustav Srbije, uspeli da gurnemo prst u oko.

A šta tek reći za odnose sa Izraelom, koji se, paradoksalno, uz Prištinu može smatrati najvećim dobitnikom ovih dokumenata… Pokušajte, molim Vas da pronađete logiku u ovome na šta je pristao Aleksandar Vučić: Izrael i tzv. „Kosovo“ pristaju na međusobno priznanje, dok u isto vreme Srbija (valjda kao nagradu za ovakav potez) pristaje da svoju ambasadu prebaci iz Tel Aviva u Jerusalim. Osim toga, i Beograd i Priština pristaju da Hezbolah definišu kao terorističku organizaciju.

Srbija je ovim dvema tačkama ozbiljno narušila odnose ne samo sa arapskim i muslimanskim svetom time što je Jerusalim priznala za prestonicu Izraela, već je na to pristala ne dobivši ništa zauzvrat. Naprotiv, podsećam, Izrael priznaje „Kosovo“. Dodatna posledica ovih odluka će u budućnosti biti nova priznanja „Kosova“ od strane nekih  muslimanskih zemalja koje to još uvek nisu učinile. Najtragičnije u svemu je što sve ovo za Srbiju predstavlja apsolutno nepotrebno mešanje u stvari koje nemaju nikakve veze s onim što je bio cilj ovih pregovora – poboljšanje ekonomskih odnosa između Beograda i Prištine.

U ovoj papazjaniji od sporazuma nalazi se i tačka o zajedničkom radu na „dekriminalizaciji homoseksualnosti u 69 svetskih zemalja“. To sa ekonomskim razvojem Srbije ima podjednako veze kao i svemirski program Republike Nauru, ali je Vučić potpis’o, jer zašto da ne, verovatno mu je zvučalo zabavno.

Konačno, možda i najlošija tačka sporazuma po Srbiju je ona koja se tiče lobiranja za (ot)priznanja tzv. „Kosova“. S jedne strane, Srbija se obavezala da neće voditi kampanju povlačenja priznanja i sprečavanja članstva „Kosova“ u međunarodnim organizacijama, dok Priština može slobodno da lobira za priznanje svoje tzv. „nezavisnosti“. Jedino ograničenje biće članstvo Prištine u međunarodnim organizacijama, koje, prema sporazumu, neće imati prava da zahteva u narednih godinu dana.

Sve ovo su više nego sporne tačke juče potpisanog dokumenta. Tragični utisak je da su u ovim pregovorima svi pobedili, osim Srbije, za šta je jedini i isključivi krivac Aleksandar Vučić. Tramp je dobio „važan spoljnopolitički uspeh“ za svoju kampanju, Priština je dobila važno međunarodno priznanje, a Izrael je dobio prve dve evropske ambasade u Jerusalimu. Vučić je dobio hemijsku, cedulju koju je već izgubio i ključ-suvenir od 30 dolara. Srbija nije dobila ama baš ništa osim spiska lepih želja.

Ovakvim postupanjem Aleksandar Vučić naneo je nepopravljivu štetu Srbiji i otpočeo finalnu fazu u izdaji Kosova i Metohije, čiji će konačni cilj biti članstvo ove separatističke tvorevine u UN kroz godinu ili dve. Međutim, siguran sam da će pre toga doći vreme za polaganje računa i snošenje odgovornosti za neustavno delovanje suprotno volji srpskog naroda, a do tada, obećavam, rušićemo ga zajedno, svi i svuda.

Mlađan Đorđević predsednik pokreta Oslobođenje


Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *